Petar Babic

PETAR BABIC

petar_mali.jpgПетар Бабић

Реч аутора

Сва моја захвалност Творцу који ми даде снаге да величам Његово Стварање, и што ме створи у овoм свету да могу да Га поздравим на овај начин.

Хвала господи која се трудише да ме упознају са светом. Хвала и кући која то омогући.


 

Биографија

Петар Бабић се родио у Горичанима код Чачка 1936. године. У природи је разлучио клобукове и штркљања биљака и показао сликеСтварања где је све настајало кад је једна иста форма избијала из свих ствари: облака, неба, планина, манастира, рушевина, стараца, пољана, ветрова, вода, све као ковитлац.

После је постао верни слушач реке, стрпљиво учио од ње, као Васудева, Сидартин пријатељ. Он нас је још једном опоменуо да је највећа врлина умети слушати. Тако је Петар Бабић после на сликама записао све што је научио о реци и назначио све оно што се у биљкама на речној обали и у огледању облака могло наћи од скривених охлађених облика старог Стварања који су остали утиснути у земљу и садашње време.

А сво то време он је био пратилац старих трагова који су водили путем у подсвесне даљине снова и митова, где предели још верније изгледају какви су некад били.

Контакт:

Црногорска 28, Чачак, Србија
Телефон: +381 (0)32 45395

 


 

Моравски предео, чачански мотив и ментални пејзаж Петра Бабића

Поуздано се може установити како сликарка Надежда Петровић није случајно рођена у Чачку. Овај питорескни град са прелепом околином - реком, језером, клисуром у којој је смештено десетак манастира, српска Света Гора, котлином и брдовитим Овчаром и Кабларом, једноставно претпоставља сликаре. Тако и Петра Бабића. Овај кршни, али тихи, ненаметљиви наш савременик, једног дана седео је и по навици размишљао загледан у непостојећу тачку, неку своју Атлантиду. Мисли су се ројиле све док, једног тренутка, светлост није затрептала, форма ствари и бића заиграле, и у Бабићевој визији отпочела жестока борба између онога искуства које је казивало да тако не може бити, и потпуно нове стварности која се пред њим рађала. Светлст се заковитлавала и измешала са формама, залелујала се трака видног поља, на хоризонту свести искрило је, севало, помаљао се нови визуелни амбијент, непрозиран али познат, егзотичан, али присан.

Те, 1992. године, настао је Бабићев циклус уља на платну који је спектакуларност личног доживљаја транспоновао у феномен сликовног, пиктуралног, на овој изложби. Тренуци усамљености и интровертности, самотне интроспекције, залазак у просторе граничних физичких и менталних искустава доживљених у реалности коју је произвео сам сликар, обликовали су и једну нову објективност, реалност платна. Она је манифестована поентилистичким поступком и вангоговским маниром, парадигмама постмодерних настављача историјских покрета којима се Бабић не бави иначе, али је ретенцијски, учено, могуће установити логику иманентности ове појаве. Рефлекси, и они директни, светлосни, и они латентни, идејни, развијају се овим платнима не реметећи поредак доживљаја као резултанту концентрације. Они симболизују антиномијски карактер бојене тачке, колористичке мрље, остајући на равни илузионистичког у наговештају, дефинишући сликовно поље препознатљивим, историјским моделом, који је Бабићу помогао да еманципује сопствено искуство као самосталну пиктуралну јединицу.

Карактеристична прошлост поентилизма и модерне уопште Бабићу је медијска оаза из које је изашао у серији акварела насталих последњих месеци и недеља, до крагујевачке изложбе. Урбано и природно овде је мотивски равноправно и уравнотежено. Сликар, заведен чачанским ведутама, моравским брзацима и језерским тишацима, напушта симболизацију и поентилизацију промењујући метод реалистичне поетичности. Био би то традиционални инструментариј да из овог склопа емпиријских и историјских сцијентизама Бабић није артикулисао акварел који је типичан у својим најбољим партијама. А највише по доминантној црвеној, која посредује између ока и свести, означавајући цртачки изведене и лако препознатљиве детаље. Они су, за разлику од платна (примарних менталних доживљаја), из барокних, семантичких области којима је дијаметрално конфронтирана једноставна реторика слике, успостављена граматикална мрежа транспарентног говора. Права сакрална апотеоза визуелних додира Петра Бабића са непосредном лепотом анвиронмана која је, вратимо се почецима, инспиративно дарежљива и елаборацијом издашна.

Михајло Кандић (зима 1997)

Искрено и хумано ствараштво Петра Бабића

Петар Бабић припада оној врсти стваралаца који стрпљиво и доследно граде свој сликарски рукопис. Не поводећи се тренутно актуелним умјетничким збивањима која динамичким током наговјештавају крај једне временске епохе, али не остајући, наравно, равнодушан у односу на њих, он сликарским језиком ствара један свијет који се јавља као рефлексија на вријеме у коме живи, али као један од могућих одговора на питање и дилеме које оно неминовно доноси.

Стваралаштво Петра Баића заснива се на релацији узајамног дјеловања човјека као индивидуума и његовог окружења. Зато у његовом опусу тематски преовлађују пејзажи - из природе или урбани.

(...) Ваљаност ових акварела темељи се на добро одабраној и изграђеној колористичкој основи. Развијена хроматска скала, дисциплинвано коришћење колорита када је потребно, а које не умањује његову изражајност, дискретна и хармонична ритмика бојених површина чини ове радове визуелно пријемчивим и убједљивим. Значајну улогу у њиховом комплетном доживљају има и функционална употреба свјетлости, која не долази из неког одређеног извора, већ избија из самих насликаних партија.

Сликарство Петра Бабића је искрено и хумано. Сходно ствараоцима који имају шта да кажу, а који то и знају, он поручује да је у овом времену оптерећујуће стварности могуће пронаћи љепоту и хармонију.

Јулка Маринковић (јесен 1997)

Захвалност Богу што је створио природу

(...) У сликама равничарског предела ниског хоризонта, потез је видљив, кратак, агресивно усмерен хоризонтално или вертикално, боја јака, чиста, а бојени однос формиран на принципу комплементарности са намером да мирној композицији супротстави колористичко узбуђење. У овој групи слика се повремено појављује фигура, огромна, експресивна до гротескног, а називи слика упућују на то да је предео само повод да се искаже религиозно осећање, које, када се сагледа опус у целини, може да се ишчита као захвалност Богу што је створио природу.

Милијана Илић (пролеће 1993)

 

Donate

BLAGO Fund, Inc. is a US registered non-profit organization and all your donations are tax deductible.  Follow this link for further information on donating to BLAGO Fund.

Newsletter

Keep up on our always evolving content and collection volume. Subscribe to our newsletter mailing list.

Contact Us

Use the following form to contact BLAGO Fund.

 

Search